Sudeći po crkvenom predanju, manastir Jazak osnovao je despot Jovan, mlađi sin Stefana Slepog i Angeline Branković, dok se na prvi siguran podatak o ovoj svetinji nailazi u rukopisnom „Triodu“ jazačkog monaha Lavrentija, 1522. godine. U turskim katastarskim defterima, pominje se 1545–1548, 1566–1569. i 1578. godine, uz navođenje posrednih detalja o, tada veoma slabašnoj, manastirskoj ekonomiji. Mata Kosovac, u „Šematizmu“ iz 1910. godine, iznosi mišljenje da je u blizini pomenute bogomolje bila okupljena i ženska monaška obitelj, što se vidi „iz starih ikona i letopisa“. Čini se da je prvobitni manastir, sačinjen od freskopisane kamene crkve i dva skromna konaka (kamenog i drvenog, pokrivenih hrastovom šindrom i šašom), bio vrlo siromašan. Posedovao je „malo“ zemlje i šuma, a poznato je da se, 1702. godine, u krajnjoj oskudici, na ovom mestu podvizavalo osam monaha. Dramatičan zaokret u istorijskom trajanju ovog manastira odigrao se 1705. godine, kada je monah Hristifor, iz Šudikove kod Nerodimlja, ovde doneo mošti Svetog cara Uroša „Nejakog“ (1337–1367). Od tog momenta, Jazak postaje središnje, hodočasničko mesto rastućeg kulta Svetog cara, od koga su nebesko pokroviteljstvo tražile nebrojene mase nesrećnika. Postoje podaci da su pred njegovim kivotom spas od svojih muka izmolili i neki inoverni poklonici, kakav je bio Turčin Mustafa iz Sarajeva, koji je, 1710. godine, manastiru priložio srebrni lik cara Uroša, kao i predstavu svoje obolele pa potom isceljene noge. (Eparhija Sremska)