Jovan Memedović, novinar i putopisac - Pobedio sam dosadu u poslu

Nas desetorica smo bili u avionu i nismo znali da li ćemo preživeti. Imali smo samo flašu votke o koju smo se otimali da bismo savladali strah. Na kraju je maleni avion, pedesetogodišnjak kome je otkazao sistem za navigaciju, sleteo na aerodrom vođen iskusnim pilotom koji po nekom sopstvenom osećaju savladao jedan planinski masiv, a sve je trajalo beskrajno dugo, počinje ispovest za "Blic nedelje" Jovan Memedović, novinar i urednik u Radio-televiziji Srbije, autor dokumentarnih emisija "Svet lova i ribolova" i "Sasvim prirodno".

Detinjstvo
Moj otac je bio ekonomista, poreklom s Durmitora, a majka Cetinjanka, po zanimanju psiholog. Starija sestra i ja smo odrasli na Dedinju, gde je otac 1957. sagradio kuću u kojoj i danas živim. Sestra je doktor nauka, radi pri Ujedinjenim nacijama i mnogo je veća faca od mene. Svako leto sam provodio na Durmitoru, gde sam otkrio svoju suštinu. Odrastao sam u dobrom kraju, gde sam završio osnovnu i srednju školu. Taj deo života pamtim po bavljenju sportom i nestašlucima u školi. Džudo sam trenirao čitavih 15 godina i danas volim da odradim trening zajedno sa svojim klincima. Taj sport me je naučio da zdravo razmišljam i da zdravo živim. Sećam se da sam par puta umesto da odem na trening izašao sa društvom u grad, i da sam sutra hteo da se "pojedem" od muke.

Poznati DIF-ovci
Moja generacija je jedna od najboljih koja je završila DIF. Svi smo voleli sport i bili talentovani za više sportova. Nas osamdesetak, koliko nas je bilo, završilo je fakultet u roku i svi smo kasnije postali nešto. Danas, nekolicina njih predaje na fakultetu, jedan je predsednik Biciklističkog kluba "Partizan", drugi prvi čovek Veslačkog kluba "Crvena Zvezda". Ono što je meni najvažnije je da se uglavnom svi i dalje družimo. Moji prijatelji su skoro isključivo ljudi s kojima sam studirao.

Zalutao na TV
Završio sam Fakultet za fizičku kulturu i počeo da radim honorarno na bazenu na Banjici. Svakog meseca sam išao u Biro za zapošljavanje. Prilikom jedne posete video sam red od pedesetak ljudi ispred sobe u kojoj sam se obično javljao svom referentu. Provirio sam unutra i video grupu nepoznatih ljudi, krenuo u drugu sobu, kad je za mnom došao čovek i pozvao me na razgovor. Pitao me je da li bih radio na televiziji, a pošto tada nisam imao posao, pristao sam. Proveo sam šest godina kao honorarac radeći sve pomalo - vesti, izveštaje, emisije o estradi, kvizove, novogodišnji program i tek 1992. sam dobio stalni posao. Tada sam prešao u sportsku redakciju.

Sam svoj majstor
Televizija je najcrnja opcija ako hoćeš nešto veliko da postigneš za kratko vreme. Tako nešto ne postoji. Suviše si izložen, svi te vide, komentarišu kako pričaš. Onda su tu kolege, pa konkurencija koja nije uvek najzdravija. Kada sam počinjao, najcrnje je bilo što nije bilo nikoga da ti održi predavanje i pokaže kako se šta radi. Mnogo bih sebi skratio put da sam imao nekog da me nauči. Jer, potpuno sam bio nepripremljen za televiziju. Sve sam hvatao u letu. Najbitnija stvar koju sam naučio je da su dve rečenice u prilogu najbitnije. Prva i poslednja. Suštinska stvar je da kreneš ubitačno i da još žešće završiš. To je osnovno. I tako sam lutao dok nisam nekoliko puta "nabo" dobre priče.

Drugačiji
E, onda sam počeo da komentarišem boks. Ja se uopšte nisam spremao za ono na šta su ti prenosi na kraju ličili. Đavo mi nije dao mira, tako da uopšte nisam razmišljao o posledicama koje mogu nastati nakon onoga što ću reći. Mislio sam ja ću da kažem pa ću da vidim. Mogao sam da propadnem, ali, evo, nisam. Mnogi su tada pomislili da mojim komentarima nije mesto na televiziji, ali sam prolazio. Ljudima se sviđalo. I dan-danas, kad uhvatim neki svoj razgovor, pomislim da nisam normalan šta sam govorio.
Uhvatim i danas sebe kad dobijem nekog važnog sagovornika, nekog sportistu, kako želim da preskočim konvencionalna i stereotipna pitanja, već gledam da to bude nešto drugačije i spontano. Meni je zadovoljstvo da od posla napravim zezanje. Tako uspevam da pobedim dosadu.

Svet boksa
Sasvim slučajno sam počeo da prenosim boks. Na početku su mi davali neke leve mečeve, ali sam uspevao od njih da napravim zabavu. Onda su usledili i "veliki" mečevi. Imao sam priliku da uživo prenosim meč Tajson - Holifild. Bilo je to 1999. godine u Las Vegasu. To je bio sprektakl za nezaborav. Kakve fudbalske i košarkaške utakmice. Ovo je ludilo. To je poseban događaj koji je mešavina gladijatorskog, sportskog i socijalnog momenta. Svi ti bodigardovi, sa lancima, šeširima, odećom koja šljašti. Boks je poseban sport. Ući svaki put u ring i staviti glavu u torbu nije nimalo jednostavno. Treba da si poseban karakter i lik jer bilo kako bilo, sigurno dobijaš bol. I novinari koji prate boks su posebna pera. Ima među njima i pravih književnika poput Normana Majera, Henrija Milera. Nedostaju mi ti prenosi.
Uzori
Dragan Nikitović je čovek od koga sam mnogo naučio. Šteta što je samo godinu dana nakon našeg upoznavanja umro. Njega sam išao da pitam za savete. Bio je rezervisan u početku. Govorio mi je ja ću ti pričati, a ti vidi šta ti treba. Meni su "učitelji" prevashodno bili novinari na stranim televizijama. Netremice sam pratio Eurosport i Skaj. Tamo je mnogo veća sloboda komentarisanja. I to me je povuklo, pa sam počeo da ih oponašam, naravno, sa svojim začinom. Šteta što ih naši komentatori više ne imitiraju. BBC-jeva škola komentarisanja je najbolja.

Lov i ribolov
Počeo sam da radim emisiju "Svet lova i ribolova" 1993. i to su u početku bile klasične priče tipa "ovako se peca ova riba, ova grize ovako, a ona onako". To me je držalo dve, tri godine, a onda sam provalio da treba da zaronim dublje u prirodu. Prvo smo išli po Srbiji, a onda je 1995. usledilo putovanje u Sibir. U jednom trenutku mi je sve malo dosadilo. Shvatio sam da kod nas nema dovoljno brige o ribama. Forsirati ribolov u našoj zemlji sad liči na situaciju, "ajmo ljudi da istrebimo još ovo malo što je ostalo". Sve mi je to malo neukusno. Na televizijama se pojavilo dosta emisija o ribolovu, ali vidim da nisu uhvatili glavni štos, a to je da stalno treba da napraviš neku šalu, neki fazon, a ne "idemo da uhvatimo najveću ribu i onda ćemo se slikati pored nje i onda smo strašni lovci". Prikaži ti meni prirodu, atmosferu, pogledaj ispod vode, pričaj malo s ljudima.

Sasvim prirodno
Nakon "Sveta lova i ribolova" nastao je serijal "Sasvim prirodno". Bio sam u toliko zemlja o kojima se malo zna. Najviše puta sam bio u Rusiji i Norveškoj. Biram mesta koja su severno i na što većoj nadmorskoj visini. Radni elan i entuzijazam mi isključivo zavise od spoljašnje temperature. Sever je gotovo svuda isti. Ali, nešto najlepše i netaknuto je poluostrvo Čukotka. Netaknuta priroda, prava pustinja. Kilometrima možete da hodate i da ne sretnete nikakav ljudski trag, da ne govorim o živom čoveku. Tamo žive irvasi i Eskimi, i više niko. Kad smo stigli, dali su nam tenkove koje su vozili lovci. Nigde žive duše u opsegu od 500 kilometara. Jeza da te uhvati. Temperatura u minusu, sneg već napadao. Spavali smo u njima zajedno sa lovcima. I, u jednom trenutku pokvari nam se tenk. Ostali smo bez hrane danima. Morali smo da ulovimo nešto kako bismo preživeli. Na ovakvim putovanjima lako se upada u klopku. Misliš da je zbog snimanja potrebno da sve izdržiš, da ne smeš da popustiš, ali treba biti pametan i stati na vreme.

Lov na kitove
Ipak, najinteresantnije je bilo kada sam išao da lovim kitove - narvale na Grenlandu, sa Eskimima. Ja počeo da planiram kako ćemo super da snimimo. To se, inače, išlo na sever 500 kilometara od poslednjeg naseljenog mesta na Grenlandu. Mi sve spremili, kad me jedan Eskim pita: Dobro, gde ćeš, jesi normalan? Što, pitam ga ja. Ne znaš, kaže on, kakvi su to uslovi, samo Eskimi mogu da izdrže. Spavaćeš u kajaku, na daskama. Ješćeš malo, ako ima neka konzerva ili ako nešto ulovite, ali uglavnom nema šta da se ulovi. Lovci će da love, neće da obraćaju pažnju na tebe. A kako ćeš da snimaš? Jer ti moraš da veslaš, a i kajak ne može da ti bude plastični, nego kožni, jer plastični škripi po ledu i kit to čuje i odmah zaroni. Moraš da veslaš, da držiš kameru na čelu i da pratiš ovog ispred tebe… I, tako je ostalo da se dogovorimo. Posle gledam nemačku televiziju i dokumentarac sa istim Eskimom, ali kao i mi, ništa nisu snimili. Ni BBC nije uspeo, a oni nema šta nisu snimili po svetu.

Rođen spreman
Nisam probirljiv po pitanju jela i spavanja. Mogu da ne spavam po nekoliko dana. To mi je najjača osobina. Visok mi je prag izdržljivosti. Mogu mnogo da trpim. I nehigijenu, i da se svašta jede, i da se ne jede. Bitno je, takođe, da ti je ekipa jako spremna. Radim samo sa snimateljem i najviše sam radio sa Sonijem Darijevićem. On je alpinista. Osvojio je mnogo vrhova i fizički je odlično pripremljen. Trenutno je povređen. Da bih uspeo da izdržim sve napore trčim i idem na džudo dva puta nedeljno.

Super deca
Suprugu Mirjanu upoznao sam preko sporta i rekreacije. U braku smo od 1993. Bavi se dizajnom i dosta mi pomaže oko pravljenja emisija. Imamo dvoje klinaca. Maša ima 11, a Uroš devet godina. Ponosan sam na njih jer su dobri đaci i još bolji sportisti. Treniraju džudo kao što sam i ja i ako se obistine prognoze trenera, biće vrhunski sportisti. Kad krenem na put, samo me pitaju kad se vraćam. Više i ne pitaju gde idem. Jer, ko će to u njihovim godinama popamtiti. Nekada uzmem atlas i pokažem im.

Proročanstvo
Moja majka je kao psiholog 1984. učestvovala u timovima koji su se bavili parapsihološkim pojavama i hipnotisanim stanjem. Kad su završavali jedan od seminara, svako je osim pitanja za naučne radove postavio par ličnih pitanja. Ona je onda pitala šta će biti sa mnom i s mojom sestrom. Ja sam tada studirao, a sestra je radila. Majka je dobila odgovor da će joj se ćerka baviti naučnim radom, a sin će biti poznat i imaće veze sa medijima. Nisam preterano sujeveran, ali sam par puta pred putovanja razgovarao s onom proročicom Vavom. Neverovatno je da je sve precizno predvidela šta će mi se dešavati na putu.

Planovi
Ima mnogo priča koje čekaju da se urade. Želja mi je da posetim još Aljasku. Čuo sam da je predivna. Ne stižem. I kriterijumi su mi porasli što se tiče izbora tema. Čekam dobru priču. Od mene se traže dve premijere mesečno. Nije to malo, treba da crkneš na poslu.

Idealan odmor
Vapim za odmorom. Svi kažu, baš te briga, putuješ, zezaš se, a nije baš tako. Pod stalnom si presijom. Sve sam radim. Zato ću ove godine na obalu jezera, razapeću šator, tu je čamac i moj verni prijatelj, pas Mange. I onda počinje pravo uživanje. Ni o čemu ne razmišljam, prepušten sam tišini, prirodi, vodi. One varijante "all inclusive" ne dolaze u obzir. Posle dva dana bih crkao. Da me neko zatvori na dva dana u neki hotel, ubio bih ga. Prošle godine sam bio sa decom u Grčkoj na moru i jedva sam izdržao. Ove godine će bez mene morati na more. Ja ću na logorovanje.

Lična karta
Jovan Memedović je rođen 1960. godine u Beogradu. Na Dedinju je završio osnovnu školu i IV beogradsku gimnaziju. Diplomirao je na Fakultetu za fizičku kulturu 1985. godine, a na RTS-u se zaposlio 1986. godine. Autor je oko trista dokumentarnih emisija o istraživanjima divljine. Njegovih tridesetak epizoda otkupio je i francuski Kanal plus.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista od 25.05.2008