Kao da kraj nije ni sasvim blizu - Pozorišni komad koji nam otkriva buduće svetove spoja čoveka i tehnologije (FOTO)

- Kao i sve stvari, tehnologija se ne može posmatrati izolovano, niti mislim da treba prema njoj da imamo isključiv odnos. Mašine su onakve kakve smo ih mi napravili i one su odraz savremenog neoliberalnog kapitalizma. Kada su u rukama korporacija one će pre svega zastupati korporativni interes, ako bi bile besplatne, kako je eto nekad i Tesla hteo da budu, da služe narodu, tada bi bile slobodne i mogli bismo sa njima da živimo u srećnom suživotu. Malo je to kao pitanje da li želimo da živimo u Star Wars-u ili Star Trek-u- i da li je uopšte moguće u ovom trenutku hajdžekovati tehnologije i usmeriti ih u našu korist. I ko smo na kraju krajeva uopšte to MI. Jer mi smo mi, al mi smo i oni i mi zapravo svi trenutno živimo u (ne)srećnom suživotu sa korporativnim kapitalom, hteli to ili ne. A da li je izlaz iz toga moguć i na koji način to je i dalje "million dollar question".

- Mašine nam već neko vreme bez našeg znanja kroje sudbinu dok mi naručujemo hranu preko kurirskih službi. Lavirinti kablova i ogromne katakombe servera koje opslužuje veštačka inteligencija, a koji se nalaze u bespućima podzemnih hodnika ispod pustinja po najrazvijenijim zemljama na svetu sasvim su autonomni i o njima vode računa roboti već neko vreme. Nas jedino može da spasi apokalipsa posle koje bi preživela šačica srećnika (ili nesrećnika). Tek posle nestanka struje i smrti robota i njihove pokretačke snage mogli bismo da dobijemo šansu da sve ovo što smo nekoliko milenijuma pogrešno gradili popravimo počevši od nule.

Da li bismo sa tim novim početkom uspeli da odemo dalje od smišljanja tupavih društvenih odnosa to ne znam. Ali poznajući našu vrstu, gledajući oko sebe, mislim da ne bismo. Ponovo bismo gradili klase, potčinjavali slabije i maltretirali miroljubive zarad uživanja povlastica. Ima nešto duboko pogrešno u čoveku. Samim tim i u njegovom čedu – mašini.

Može biti i da je ljudska vrsta samo karika ka večnoj vladavini besmrtne neorganske veštačke inteligencije. Kako god bilo, mislim da smo mi koji ovo sada čitamo generacija koja će imati prilike da se u ovu mogućnost uveri praktično.

- Nadograđena realnost, virtuelna realnost, imaginarijumi otvorenih mapa kompjuterskih igara koji nude mogućnosti za lična kreativna rešenja različitih problema tih svetova, sve je to prisutno kao vid zabave u svakodnevnom životu i popularnoj kulturi od kraja sedamdesetih godina prošlog veka. I napreduje brzinom koja nije normalna. U ovim svetovima ne postoji hijerarhija, nema društva. To je monolit individualnog doživljaja sveta koji neopisivo hladno iscrtava granice naše kreativne percepcije i na neki način briše etiku, pretvarajući je u senzaciju. To je opasno, ali i zanimljivo. Otvaraju se nove mogućnosti ličnog doživljaja i iskustva ali nejasno je šta mogu biti posledice. To ćemo uskoro videti jer se stvar razvija veoma brzo. Nalazimo se u epicentru eksplozije informacija i vremena.

- Zavisi kako koja pozorišna umetnost. Mislim da se "klasično" pozorište i dalje uspešno opire tim promenama i mnogi vole da pričaju o očuvanju neke čiste pozorišne forme. Ne može pozorište bez scene, ne može bez glumaca, ne može bez teksta, ne može bez ovoga i onoga, a zapravo može bez svega toga i jedino ne može bez elementarnog smisla ili (be)smisla. Ako te se predstava ili izvođenje ili kako god to želimo da nazovemo ne tiče, može da ima sve te elemente puta što i ništa ne vredi. Za mene je svaka vrsta istraživanja i u umetnosti i van nje bolja nego grčevito držanje za neku tzv. tradiciju. Nije stvar ni u tome da se nešto redefiniše jer to znači da mora opet da se definiše, niti da se promeni ili prilagođava, već da stalno preispituje nove vesele mogućnosti bivstvovanja. To je onda bar tračak slobode u ovom ionako vrlo neslobodnom svetu.

- Čak i kada koristi savremenu tehnologiju, pozorište najčešće ima strukturu koja mora da se drži već viđenih narativa i poznatih formi. Pozorište koristi limitirana sredstva. Trapavo je i sporo. Mislim na institucionalno, državno, najvidljivije pozorište.

Ono što ga ipak ponekad čini vitalnim i brzim, visprenim i pametnim jesu često nevidljivi umetnici koji i pored konzervativnog oklopa institucija uspevaju da ličnom kreacijom, inspiracijom i scenskom poezijom, podzemnim putevima donesu nove i sveže ideje iz dubina okeana nesvesnog.

Mislim da bušenja tih alternativnih tunela smisla tiho menjaju i redefinišu okoštalu srž i tradiciju, ali da će ipak večno biti ispod zemlje, dakle van glavnih tokova. Jer, glavni tokovi su oduvek bili politički korektni i imali su blagoslov vladajućih elita, a svako pravo umetničko delovanje mora da vodi ka subverziji i haosu.

- Jedino što nam je preostalo jeste dijalog jedan na jedan. Smanjenje vidljivih granica, smanjenje broja ljudi sa kojima komuniciramo. Na taj način se posmatrači oslobađaju bremena grupe, mogu da se rašire u vremenu i prostoru i dišu slobodno. Gužva je i tako oduvek stvarala nervozu.

- Predstavu smo počeli da radimo za vreme pandemije i lockdown-a kada su između ostalog postojala razna ograničenja. Temu smo na neki način već imali i pitanje je samo bilo da li ćemo da čekamo "bolje dane" ili da radimo u datim okolnostima i mi smo se odlučili za ovo drugo. Bitef nam je u tom smislu izašao u susret i dopala im se ideja da napravimo predstavu koja se može igrati i u najgorim pandemijskim uslovima. A s druge strane da nije bilo kovida verovatno ne bismo ni došli na ideju da pravimo ovakvu predstavu. Što se tiče broja publike nije u pitanju neka pritajena simbolika, mada eto zvezda petokraka, više je bilo iz praktičnih razloga…koliko ljudi može da stane u dati prostor, a da se poštuju mere, da bude prijatno, da ne bude klaustrofobično i eto taj broj je nekako bio idealan.

- Zavisi isključivo od našeg ličnog mentalnog angažmana. Ja lično verujem u mogućnost srećnog nadovezivanja ljudskog tela i duha sa mašinama koje nas dopunjuju i pomažu nam da doživljaj stvarnosti proširimo i mentalno i fizički.

- Ima ta divna rečenica pesnika Ričarda Brotigana "Volim da mislim jednoj kibernetičkoj ekologiji gde smo oslobođeni svakog truda i ponovo spojeni s prirodom, vraćeni našoj sisarskoj braći i sestrama, dok nad svima bdiju mašine pune nežne milosti". Veštačka inteligencija može svašta, mašine mogu svašta, samo je pitanje kako ćemo ih i za šta iskoristiti. Dron može da ugasi požar, da odnese humanitarnu pomoć na najudaljeniju lokaciju, da pronađe nekoga ko je izgubljen u nedođiji, a može i da nadzire ili ubije čoveka ili životinju. Mašina može da proizvede novi organ, a može opet da služi i u destruktivne svrhe. Sve zavisi u kom pravcu ćemo dalje usmeravati čovečanstvo, al’ prognoze su nažalost pesimistične. Mislim da ćemo se pre iseliti na neku drugu planetu nego uspeti da spasimo ovu našu jer i dalje zvuči realnije da asteroid pogodi zemlju nego da se sruši kapitalizam.

- Telo postaje virtuelno. Pretvara se u doživljaj tela. Pretvara se u duh. To je zanimljiva transgresija.