Kula bogatog kafedžije, vila u Knjaževcu

Kula bogatog kafedžije

Nekada je Gurgusovac bio nadaleko poznat, po turskoj kuli, koja je u Miloševo vreme bila pretvorena u surovu apsanu za teške robijaše. Kula se uzdizala na jednom brdu, iznad mahale, tamo gde je danas zapuštena letnja pozornica, sa polusrušenim zgradama. Od nekadašnje kule ostale su pokisle lipe sa graktavim crnim pticama i zidine, od grubo tesanog kamena. U kuli su robijale ubice, razbojnici, lopurde, ali i brojni knjaževi poltički i ini protivnici, koji su za sobom ostavili zapise o strahotama mesta i mukama koje su tu preživeli. O Gurgusovcu pišu i mnogi državni činovnici koji su ovde slati da služe po kazni, od njih je potekao tadašnji naziv čitavog kraja - Srpski Sibir. Vremenom su kula i čitav Gurgusovac postali toliko zloglasni, da je sam Miloš naredio da se kula sruši, zatvor premesti, a gradu promeni ime u Knjaževac.

Od tada je Timokom mnogo vode poteklo. Gradić je znalački urbanizovan, usmeren na reku sa šetalištem, sa mnoštvom različitih mostova, dve glavne trgovačke ulice koje se ukrštaju, sa veoma lepim, nevelikim, građanskim kućama, parkom i zelenilom koji gradu daju spokojan i udoban izgled. Da stvar bude zanimljivija, početkom prošlog veka, na jednom od brda, nikla je velelepna vila, nalik na zamak sa kulom motriljom, koju je podigao neki Knjaževčanin - beogradski kafedžija. Tako je Knjaževac dobio novo znamenje.

Dogovorio sam se inžinjerom Srbobranom Ristićem da se nađemo na brdu pred vilom. On je enolog, nekadašnji direktor nekog pogona Džervina, ušuškan u otmeni teget kaput, sa besprekorno ulaštenim cipelama, borsalino šeširom, prosedom gustom kosom, opuštenom jakom bradom, podseća na nešto što je bilo i prošlo Dok skida šešir, pruža ruku, ozbiljno klima glavom, potvrđuje, on je jedan od retkih u gradu koji zna priču o vili - zamku. Kaže da je vlasnik tog zdanja, stekao bogatsvo kafanom i prenoćištem Kolarac, koja se nalazila negde kod Narodnog pozorišta u Beogradu. Dodaje, da je to bila jedna od najluksuznijih i najčuvenijih predratnih kafana, i da je srušena u savezničkom bombardovanju. Ne zna tačno gde je taj kafedžija do kraja rata boravio, ali zna da su se po oslobodjenju u njegovu praznu vilu uselili partizani, tu je osvanula glavna komanda. Kaže da nije prošlo mnogo vremena, kada se u Knjaževcu pojavio beogradski kafedžija, zakucao kod partizana, energično tražeći da mu se vrati imovina. Slavodobitni i osioni oslobodioci su ga naglavačke izbacili kroz vrata. Čitav Knjaževac je to video, ćutke opravdao i razumeo one koji su ga izbacili. Moj sagovornik, dok vrti šešir, odjednom se osmehne, kaže da to nije kraj te priče, u životu su nekada dogadjaju čuda. Taj gazda je telefonirao nekome u Beogradu i posle par dana stigla je depeša da se vila isprazni i vrati vlasniku. (http://www.knjazevac.co.yu/Turizam/Objekti.html#dzv)